Bila san negdi na polovici reda za pivu kad san skužila da je koncert već počeja. Došla san sa
frendicom kojoj inače uvik kasnim pa mi je pripritila u poruci i nije bilo više šanse za „presvlačila san
dite“, „dojila san dite“ ili „pa mi je asteroid na kuću“ izgovore. Toliko se nauozbiljila da san čak
potrčala priko mosta ne bi li stigla sa samo dvi minute zakašnjenja. I uspila san!
Prije toga sa voljenom osobom išla san baciti štap, ulovili nismo ništa, moji su se lipo narugali kad
smo se vratili smrdljivi od ješke i kad smo došli kući moralo se tuširati, prati kosu, baciti sloj žbuke na
podočnjake i – obući se. A u što, gospodo, a u što? Ujutro san u japankama, popodne u espadrilama,
a evo za večernji koncert obula san lakirane koledžice i najlonke i kožnu jaketu i haljinu crnu sa
đulama po sebi, kako bi to objasnila moja mater.
Ukratko, izgledala san ka Betmen u PMS-u.
I tako san uskoro stajala negdi na pešest metara udaljenosti od bine, dok su Pipsi sviruckali pijuckala
svoju dugoočekivanu pivicu i svako malo se saginjala. Zašto? Jer moje oči navikle na noćni vid i
vatanje diteta koje se nakon noćnog podoja u ful gasu oće prikobaciti priko mene i pasti s kreveta pa
mi svitlo smeta ka kokoši, a da ne govorin stroboskop koji mi cilja rožnice rozin bljeskovima dostojnim
Star Warsa.
Ajde, zatvoriću oči, malena, zapamti too, da na našem senaforu nikad nije bilo zelenooo… Ali avaj,
evo nove nevolje. Nešto mi ritmički udara po člancima prstiju koji drže onu i dalje lipo hladnu pivicu
pa moran otvoriti oči da bi vidila rusak osobe isprid koje je lipo metar mista, ali ona je odlučila da je
ovo divan početak prijateljstva mojih prstiju i njenog rusaka, a kad se malo popije i njene kose i mojeg
nosa i ahhh, prije nego se to dogodi selin se metar dalje.
„Eeeeeej, a ko ti čuva malog?“, čujen cvrkutavi glas pa onda vidin i lice jedne smišne poznanice.
„Ima dite i ćaću“, odgovaran joj i naginjem plastičnu čašu. Malo razmišljam o ekologiji, mikroplastici,
Polu Potu…
„Oooo“, evo ti druge, „jel to znači da ne dojiš više kad je pivica u điru?“
„Ne znači, popijen jednu tu i tamo“, đavalitelipiodnija, mislin se u sebi. Ali ajde, nastavimo razgovor o
mliku uz pivu i ukratko saznam da postoji još jedno dite koje se ostavilo cice uz pozdravni govor i
zahvalnicu, poslalo pusu i više nikad nije pitalo za gorenavedenu, pa dok klimam glavom u sebi
odbijam mogućnost istog scenarija sa svojim Sisoljubom Penkalom.
Sad već iskazujem tiho žaljenje što san prestala pušiti jer iman ruku viška i malo su mi živci skočili.
Kažen sama sebi da izvolin iskulirati, da san na koncertu, među sviton i da nije sve u dici i dojenju i da
prominin malo temu i onda skužin prijatelja kojeg dugo nisan vidila, smijemo se i nazdravljamo, pita
me što ima, ja mu kažen nema ništa, nego reci je li van isti majstor radija i vrata i one police u
primaćoj?
