Finilo je još jedno lito, kalendarski ima od toga već neko vrime, ali onih najlipših sunčanih dana još ima, sunce je visoko, sjene su duge, sve nas vuče vanka i u šetnje.
Turista još ima, iako manje, škola je počela, studenti su se razmilili po gradovima i kampusima, vrime je za „hello autumn“ statuse i slike u vunenim čarapama do kolina za sve influencere ovoga svita. Odbrojava se do Božića sve u šesnaest po društvenim mrežama, u dućanima je navodno planila lanjska Božićna ponuda koju su izbacili prije Halloweena, Mariah Carey čeka iza kantuna ka zapeta puška.
Ovo je zadnje lito da plaćamo kunama, i cilo cilo cilo lito turisti me pitaju kad će više taj euro, kad ćemo više ući u Europsku uniju (Amerikanci i Talijani nisu baš pratili vijesti zadnjih desetak godina) i kad će moći wc platiti bilo čime osim kunama.
Talijani su posebno dojmljivi jer zbog svojeg komoda žele plaćati eurima, a u isto vrime upozoriti sve na to kako je njima bilo kad im se dogodila ekonomska tragedija od lire do eura, pričaju mi kako su ljudi osiromašili, kako im je tribalo deset godina da se refaju, da budemo oprezni da nam se ne bi dogodilo isto…
Bit će svakako zanimljivo, uz inflaciju, imati cijene u eurima, ali ne bi bilo loše dobro gledati istaknute cijene po dućanima u obe valute, čisto da se dobije dojam kolika je to razlika. Reka bi čovik nekidan na Kalelargi – sad kad dođe euro, sve će nam piti puno jeftinije!
A tako i jest, kava dva, burek tri, di ćeš bolje…
Nego, kraj lita znači da je vrime za domaće ljude, da se malo opuste, provesele i potroše koju teško ili lako zarađenu kunu ili euro. Jeftini letovi još traju, prilika je ovo za jedan „long weekend“ ili čak tjedan u jednoj od europskih destinacija.
Meni osobno dođe muka kad vidin recimo da je neko otiša u Madrid, Barcelonu, Pariz ili Prag i naručuje samo pizzu i burger. Šarajte malo, vidite što jedu domaći, lokalno, doživite misto di ste doputovali. Kad vidin slike – u Parizu u sivoj tuti poija pizzu, popija Hajneken (jer nije bilo Karlovačke) i iša leći, sve mi dođe ža.
U isto vrime, prilika je da kroz nekoliko dana na putu doživiš cijene kakve nas čekaju (sad san tila napisati ne baš tako visoke, ali mislin da to i ne bi bilo sasvim točno uz ove galopirajuće skokove cijena) i prebaciti se u „euro mode“ koji će nas zapljusnuti od prvi prvog, dok nam glava još bude teška od šampanja, a do novog Božića i „All I Want For Christmas“ bude još 358 dana.
