već par dana muče me neka pitanja od životne važnosti…
živim u gradu, u duši sam seljanka, ljude ne volim onoliko koliko bi se očekivalo od ljudske prikaze, ljutim se drugačije od mase, veselim se neumjereno i griješno…
volim sebe i sve manje druge, and its ok…
u gradu napravili šetnjicu koju neki žitelji preko noći uništavaju… čupaju ono što vrijedni radnici preko dana zasade, šaraju ono što su vrijedni ljudi dan prije ofarbali… ljutim se… da mi ga je uhvatit – kose bi mu počupala..
onda, opet, s druge strane…
gledam smeće oko kontejnera, prazan kontejner i kese ispred njega… to nije sigurno napravila osoba mojih godina ni mojih gabarita… nama je lakše izdaleka ubaciti kesu u otvoren kontejner nego se sagibati i ostavljati kesu na asfaltu (obavezno izlete mačke iz njega, to su tzv. gradske mačke)… možda kese ostavljaju ispred kontejnera oni koji se boje kada ti tri mačke u mrkloj noći izlete iz kontejnera!!!
ne odvajam smeće, nemam šta odvajati, umirovljenik sam… bacam sve u prvi otvoreni zeleni kontejner na koji naiđem… nedavno sam čistila podrum od gluposti koje skupljam godinama, bacala sve u zeleni, kad se napunio, prešla na prvi otvoreni do zelenog… glupa sam, par puta sam pokušavala naučiti koja je boja za koje smeće, zaboravljam, starost… naučit ću kad me počnu kažnjavati, od moje mirovine plaćat ću kaznu na rate…
griješim… otuđeno sam ljudsko biće… pitam se postoji li u mom gradu odvajanje smeća na gradskom smetlištu… ili ne postoji… nekako mislim da ono što pravi, kulturni građani odvajaju, odgovorni spajaju i zajedno istresaju…
uskoro planiram čistiti terasu, skontala sam da u mojih dvadesetsedam kvadrata stana možemo obitavati ili ja ili sve potrebite kante za smeće za odvajanje, pa bih htjela znati dal da pravim sama od sebe budalu ili da pustim da to učine odgovorni…
bojim se da me komunalni redar ne uhvati i kose mi počupa…
od prašine i ostalih sranja kašljem i iskašljavam…
kad me nitko ne gleda – pljunem po asfaltu…
