Arja-More 33:28. Uskoro se vraća na, meni dražih, 28:24. Ne volin kad mi znoj kapa u masku dok plivan. Plivačka norma (75 treninga puta 2-2.5 kilometra) ispunjena 10 dana kasnije nego lani, Nečujam osvojen 13 dana kasnije nego lani s bratom Alanom. Sve u svemu, zadovoljavajuće, padne li još koja tura kroz rujan/listopad mogla bi bit rekordna godina.
Plivamo mi put Nečujma, kad tamo od Žustove prema Badu, jušto ispod The Trenerove kuće, na dnu nekoliko kućica pokojnih ježinaca. Šta drugo čovik može pomislit nego da su osvjedočeni ljubitelji Jadranskog mora i ježinaca bili tu? Beckhamovi, naravno! A kako su svi ježinci do tih nekoliko ostataka i nakon njih sve do punte Nečujma na broju, živi (većina virujen i zdrava, osin ako se korona nije razbuktala i među ježincima), jasno je da Beckhamovi nisu slučajno bili baš ispod The Trenerove kuće.
Zaključak se nameće sam. Da sam na nekom tabloidnom portalu (ili portalnom tabloidu), opalija bi naslov: U dva navrata je vodio Hajduk, a sad će trenirati Messija! Bilo bi klikova, za eur po kliku bi moga odma u penziju! Iako, Inter Miami nikada neće postati Inker Zaprešić. Jer Div iz predgrađa je prvi pobjednik Hrvatskog nogometnog kupa, a Inter Miami ga osvojit – neće nikada!
Dugo me nije bilo na The Škoju. Od Korizme do iza Tijelova. U međuvremenu se puno toga dogodilo pa ću provat skratit priču. Istekla mi je osobna pa sam napokon prominija prebivalište i službeno posta The Škojar. Onda san skoknija do Švicarske (i Francuske usput) pa mi je sinilo da bi The Škoj, postane li Republika, moga bit po abecedi nedaleko Škotske, Španjolske, Švedske, Švicarske… Znan šta ćete sad reć, Škoj i Škotska asociraju na Škrtost, ali ti se vicevi pričaju o jednom drugom, susjednom i navodno neprijateljskom škoju. Ali to su mitovi koji žive još samo na taboidnim portalima (i portalnim tabloidima). Čak je i “tisućljetni rat” oko Mrduje posta jednogodišnja zafrkancija pa i Šoltani i Bračani uglas viču – eto je vama!
Tukli su se za nju dok se moglo prstace tuć nekažnjeno, sad bi je dali za pečeno janje i demižanu crnog.
Za Oluju smo pribili i janje i mater i dvi demižane. Alanova starija je rođena na ti datum, žene su nan slabe na janjce (a udale se za dva jarca!) ka nas dva na raže (a oženili dvi sirene!), Vice (koji više nije mali) je obeća i isporučija domaće i vrhunski pečeno (za kontakt pitajte u inbox), a mesine je bilo za tri dana (Alanovom zlatnom retriveru Eltonu za cilu šetemanu).
Godišnji ove godine nije bija gramofonska ploča (s rupom po sredini) nego ementaler (s 3-4 buže), ma sve je lako podnit kad se pogleda tablica 15 dana iza Vele Gospe. Brat Alan je napokon bija tri tjedna, iako ne baš svojevoljno, kum Boban se vratija s Dalekog Istoka, pa smo dali doprinos globalnom zatopljenju učestalim gradelavanjem. I bratu Alanu pomogli da se riješi nekoliko karijola drva oko kuće.
Općina je dala doprinos daljnjem pretvaranju Rogača u slipo crivo Škoja. Novi prometni režim u luci je tako genijalno osmišljen da se do kuće 500 metara od luke moraš vozit 5 kilometara, autocestom Luka-Konzum pa kroz gužvu u Grohotama nazad nizbrdo za Rogač! Po uzoru na Split, priliva se iz šupljega u prazno i nazad, bez dubljeg promišljanja. Bitno je samo stvorit privid da se nešto radi. A problem je višak auti, ili manjak cesta i parking mista. Split ga pokušava riješit izgradnjom garaža.
The Škoj će morat, prije ili kasnije, napravit jednu od dvi stvari: nasut Škoj put Visa i Drvenika da se dobije više cesta i parking mista ili ograničit broj auti na Škoju! Neki su škoji već zabranili dolazak autima svima koji nisu škojari. Osobno san protiv zabrana, ta rič mi zvuči grublje od ijedne beštimje koja mi je ikad do ušiju došla (OK, možda je grublja ona Goranova u kojoj je poveza konja s ustima preminule roditeljice nekog linijskog suca, ma svi znamo da Goran mirita 2-3 Nobelove nagrade, a Nobela za beštimanje osvaja bez konkurencije!). Tako da bi ja naplatija fureštima dolazak autima na Škoj. Masno naplatija.
Gledali smo kum i ja Usika. Guštaš ga gledat kako boksa. A onda vidiš pun stadion Ukrajinaca. U Poljskoj. Pa vidiš Ukrajince kako se vozikaju po Splitu. Pa ih vidiš i na Škoju. Pa Ukrajinac koji u Mađarskoj ima status izbjeglice završi u našoj bolnici, pa mu žena ne plati račun pa oboje odu (kako netko može otić bez da plati račun, Vili?). Pa se vratiš 30 godina unazad pa se pitaš jesmo li se mi vozikali skupim autima po stranim državama i ostavljali neplaćene bolničke račune.
Pa skužiš da su ti misli skrenile u krivon smjeru. Pa se vratiš današnjem plivanju. Velikom jatu manjih gavuna i manjem jatu velikih salpi ispod bratova mula. Onih 7 manjih komarči na po dna na po vale. Onih dvadesetak malih fratara kraj potopljenog. Onoj veloj komarči koja brsti po dnu pa je uzela travku lažine koja joj glumi brkove pa mi se učinilo da vidin soma. Onon jatu feluna koji su nekidan prozujali. One dvi sitne iglice, malo veće od borovih, pa se ponadaš da će se vratit i veće koje smo ka dica vatali panulavajući s gondule. A do prije koju godinu bi ih znalo kroz valu proć cilo jato.
Pa se vratiš u Split i odeš na finale Torcida kupa, prije toga se družiš s dragin ljudima uz dobru spizu. Pa zahvališ Bogu na svemu šta imaš, i više ti ne bude žaj šta sutra zovu kišu pa se finale maklo dan ranije pa nisi moga ostat još 24 ure i doć do 90. plivačke ture. Zahvališ na ovih 88, stariji će znat simboliku, a nadaš se da će bit prilike i da drugom Joži odaš počast za njegove godine.
Eto, ka šta san reka prije pola ure, skratija san priču!
