Kraj je godine, ne znan jeste li primjetili, ali već je deseti u misecu, a jučer je bija prvi. Mi sritnici, a čini mi se da nas nije baš malo, koji imamo i tehnički u ovom kratkom i skupom misecu, imamo i tu radost dodatnog troška od par iljada kuna.
Ja inače volin ići na tehnički. Ne mogu to baš objasniti, ali taj ritual doslaska, čekanja i razmišljanja o tome oćeš proći ili ne meni je baš nekako napet i zanimljiv i volin gledati kako se to radi i paliti žmigavce i stiskati kočnice i misliti – ajme sad će mi kolo upasti u kanal i biće drama.
Ove godine opet san išla. Lipo se digla ujutro, spremila, odvezla se i stala u red. Od deset ljudi koji su stajali u redu bile smo samo nas dvi žene. Vani je padala kišica, išla san prijaviti tehnički i vratila se nazad u auto, pogledala dvi epizode serije na mobitelu i tu i tamo palila i gasila auto mičući se po metar, dva.
Sad imaju neki novi sistem malog kružnog toka pa je i to čekanje pravednije. Kad san bila trudna i došla na tehnički dolazilo se sa obe strane i bija je taj neki mulac u bemveu. A ja tako pod hormonima zamislila sebi da živin u mitel Europi i da ćemo lipo na ziper princip prvo jedan auto pa ja pa mulac… Ali ne. Neće on. Ne da. A ne dan ni ja. Skoro se sudarili. Pa san ga pustila. I onda mu sa drobinom izašla prid facu. Baš se rado sitin tih trenutaka.
Ipak, najdraže mi je bio jednom kad sam vozila svoj prvi auto, zlatni Fiat Bravo. Toliko je bija lip i dobar da kad bi ljudi dignuli palac stojeći kraj ceste nisan bila sigurna eli stopiraju ili mi lajkaju auto. Jednog dana nešto se dogodilo i auto mi se čuja ka da vozin Colin McRae reli. Onda je počelo nešto strugati u vožnji sve više i više… Ukratko, otkačija mi se auspuh. I onda san stala i zavukla se nekako sa strane pod auto djelomično i u čudnom položaju, pružila ruke i skinula ga. Nije više strugalo, ali zvuk je bija fantastičan.
I još san imala neki Ramštajn CD koji misecima nisan vadila pa smo svakako zvučali opako, sa zatvorenin i sa otvorenin prozorima.
Nakon par miseci bija je tehnički.
Čin smo se približili kanalu izašla san iz auta i prepustila ga barbi u plavon mantilu.
“Ovi je vaš auto ka Božić”, kaže barba za minut.
“Kako to mislite?”
“Pa toliko van lampica unjem svitli i manita da je baš blagdanski osićaj.”
Haha, smijemo se i on i ja. Vozi dalje auto na kanal, ja se divin spretnosti kako nije upa unutra, on izlazi iz auta i spušta se na skalice… Kad eto ti ga vanka, trči i viče mi – pa vi nemate auspuh!! Ja kažen
– iman! – A di van je?? – Pa u portapaku!
Barba se uvatija za glavu, zakoluta očima u drugu dimenziju, opsova i vratija se u kanal.
Posli san skužila da mi je ugasija Ramštajn, izvadija CD i pribacija na Radio Dalmaciju. Oprostila san mu.
