Tražite li način za posvađati se s voljenom osobom? Ništa lakše, nabavite šator!
Šator kao takav je riječ koja se u našoj kući ne spominje, nešto kao Lord Voldemort. Još se nismo oporavili od zadnjeg kampiranja prije nego što smo se razmnožili.
Pobjegli smo na otok s prijateljima na brodu, ali nije bilo mista da svi na njemu spavaju pa smo mi sebi našli misto za kampiranje. Rukovali smo se ka oni u A je to i krenuli sa sastavljanjem i montažom. I samo par sati kasnije – već je debelo pao mrak, a mi smo se svađali na nekoj punti pod borovima i s proizvodom iz pakla koji ne želi slušati i napravljen je bez trunke logike. Doduše onda smo našli dio koji nam je falio, zamislite bio je sakriven u torbi za šator, namontirali ga i otišli na feštu bez da smo više pričali o ovom incidentu.
Kad smo prije godinu dana pakirali dite (i sebe) za ići na kupanje trebalo nam je jedno dva, dva ipo sata da uzmemo sve što smo mislili i potrpamo to u auto. Slagali smo šugamane za mamu, za tatu i za bebu onaj što su pamuk tkale sretne pande pod punim mjesecom. Šator koji nam je preporučila patronažna sestra kupili smo u supermarketu i izgledao je nevino, ništa nije upućivalo na njegov pravi karakter. Pomislili smo – ajde, vrime je za katarzu, dobar mili šatorić.
Kupaće na nama i rezervne. Pelene. Vlažne maramice. Boca obične vode sa djevičanskog izvora za oprati bebu. Šeširić iz MTČ-a koji se veže ispod brade. Eto. Čak to nije bilo nešto ekstra puno stvari, ali beba je mala i mi smo zombiji.
Kad smo se dovezli do plaže iskrcavali smo stvari i slagali ih. Onaj šator je pop-up. Samo ga izvadiš iz te njegove futrole i on oživi, baci se u zrak i na putu do poda se pretvori u gotov proizvod, čas posla, milina. Doduše, za bebu od po metra ponili smo šator od dva metra u koji stanu svi članovi Kelly Family, ali ajde, nema veze.
Umakali smo bebine nogice u more, pa rukice, beba je vrištala, sve skupa naše kupanje je trajalo 12 sekundi. Povukli smo se u dubine našeg brlog-šatora, dan je polako ušao u zlatni sat, boja sunca se prelila preko pijeska i tamarisa, sjene su bile duge, mi smo se osjećali slobodno… Ajde ostavit ćemo dite bez pelene, što, doma smo, ovo je naša plažica, neka se dite uči slobodi i neka je bez robe, pa lito je… Beba malo plače, ajde, podojit ću dite u prirodi, kakav pogled imamo, ko to more platiti… Ali beba ima input-output sistem i ubrzo nakon spajanja kaka rafalno po šatoru, podu, robi, mami… Ovome ćemo se jednog dana smijati, kažemo dok lete vlažne maramice i voda i što nismo mogli doma stati u miru Božjem.
Ali dobro, ajmo mi lipo našoj kući… Skupili smo stvari u auto, ostao je samo šator, to je čas posla i idemo… Ha! Kakav danak neiskustvu. Šator se odbija složiti. Upute imaju dva ipo koraka i proste su ko pasulj. Na papiru. U stvarnosti ta zločinačka nakupina žice i cerade se otima, iskače iz zagrljaja, baca se po plaži i odbija ući u futrolu. Nešto u maniri hidre, skupiš žicu na jednoj strani, tri nove iskoče. Na silu ga uguramo i zatvorimo patent znojni i raščupani. Eno ga još takav stoji, nije ga otad niko taka.
Idemo sad na kupanje. Nosimo ručnik i bocu vode. Ostalo ćemo posuditi na plaži.
Do idućeg čitanja, veseli i zdravi bili!
