U potpuno mokroj Gaženici pod zvizdanom stojim sa ugašenim mobitelom. U ruci imam lizalicu s brojem za kojom su dotad išli turisti. Pretpostavljam da je bio pljusak, onaj kratki litnji najlipsi, i da sam ga propustila.
Škiljim i puštam pogled da napravi panoramski snimak mokrog betona, punog parkirališta i željeznih ograda.
Kasnili smo u dolasku, svi busevi su otišli, nema nikoga osim par zaštitara. Idem u prema autu, čist je ko suza. Sjedam, dajem kontakt, spajam kabel… Dvanaest propuštenih poziva i 24 poruke.
Izbavljam pozive, idem vratiti lizalicu, idem platiti parking i doma… Stojim pred automatom, praznog novčanika i punih cica, da prostite (mi kasnorotkinje dojimo dicu dok ne krenu u školu).
Ne prima kartice. O sudbo kleta! Gazim po zvizdanu uz puf pant sve do Jadrolinije, tamo je jedan bankomat. Ali avaj! Lihvarski. Na svaku transakciju uzmu pedeset kuna.
Jednom su tako časnoj uzeli, kaže mi ženska što regulira ulaz i izlaz autobusa. Ka da bankomat zna ko se vinča s Isusom, a ko živi s bodulom i nema para kod sebe.
Ima još jedan na katu, ali jednako zlokoban, izgleda kao da je statirao u Stranger Things.
Dva autobusa uto ulaze u veliki parking. Ajme spas, pomislim, ovo su kolege. Gazim opet po zvizdanu, srićon uzela sam par dana prije na rasprodaji najšareniju haljinu koja je postojala, ne moš dugo gledati u nju da ti se ne zamanta, ali turisti me vide na kilometar pa je dobra.
I naravno, kolege kojima se približavam ko hodajući grm, meni su nepoznate. Svejedno. Pitam prvog – imate li mi prominiti 10 eura, triba mi za parking, a bankomat lihvari časna Demogorgon bla bla truć truć…
Nema. Samo dvista u komadu.
I ide doma isti janjetinu i biže i kumpire. Dobro da znam, idem s njim ako sve propadne.
Eto drugoga. Daje mi dvista kuna i kaže uzmi ajde, vratićeš mi kad se vidimo. A vidi me prvi put. Ajde uzimam novce i broj pa mu zazvonim.. Pa dajte mi IBAN pa evo uplatiću van odma pa ajde dobro…
Dvista kuna i dvista iljada stupnjeva posli stojim pred istim onim automatom pobjedonosno ih držeći pare u rukama. Stavljam ih u usta aprata, a on ih pljune van ko ja dagnju s pijeskom.
Prima novčanice, ali do 100 kuna. Dvista ne. Sad već psujem, da me Ivanišević čuje bilo bi mu neugodno.
Kad eto ti ukazanje. Bili smart i u njemu čovik sidi. Dajte mi dvi po sto molivas!, vičem prema njemu, on me jedva čuje jer mu je auto upaljen pa ponavljam tiše kad sam mu se približila. A neman ni ja! Sad san i ja iša prominiti da bi platija parking, iman samo jednu!
Pa oću li ja više doći doma danas, pitan se naglas i u očaju?
Ma čekajte. Evo van sto, i petnajst eura, vi meni dvista i ajte kući.
Jeste sigurni?
Nego što.
Koliko dobrih ljudi triba da plavuša dođe kući?
Danas dva.
