piše mi ljubavnik i „sve na svijetu“ moje poznanice (po vokaciji seronja), kako će u četvrtak, na povratku sa službenog puta preko moje vukojebine, njoj je rekao da će tek u petak završiti posao, pa hoćemo li nas dvoje večerati i malo se zabaviti – al da ona ne sazna…
pukne me emocionalni disbalans karlice i ostalih ganglija… ta njegova, koja ne smije saznati, nedavno mi je pričala kako joj je prija, ljubomorna i zločesta, srala i lagala nešto o njemu, otkantala je taj čas!
uzvrišti sve u meni…
odgovaram mu:
„da si mi barem javio dan ranije, rado bih sa tobom na večeru… baš sam sinoć dogovorila da mi dođe na večeru neopterećeni, nezbrinuti, samotni dripac… vjeruj da mogu – odgodila bih, al ne mogu jer odavno nisam imala ni većeg ni boljeg u krevetu… kad sam nedavno onoj tvojoj pričala o njemu pozelenila je od zavisti (ovo ti, naravno, pišem u povjerenju)…
drugi put kad budeš prolazio ovuda, ako ne bude mogao doći ovaj za jebačinu, rado ću s tobom na žderačinu…“
danas je taj četvrtak, ja čamim i čučim sama u stanu, kiša lije ko blesava, razmišljam kako je zauzeto i oženjeno (uglavnom) dobrano ispaćeno i izmučeno, kako se treba držati dalje od toga, ako si im preblizu zaraze te, stomak se uznemiri i dođe ti da povratiš…
duboki naklon iznimkama…
duška, be good…
