moja jedinorođena me zove stara, ja nju sine… pomalo nas to ljuti, al puštamo jer pametniji popušta…
pita me nedavno bi li zapalila, kažem joj da već 15 godina nisam zapalila i kako sam sretna i ponosna što sam tolike godine nepušač…
nadodam: „kad bi mi pao mrak na oči – rađe bi se drogirala nego zapalila, mislim da bi se lakše odrekla droge nego cigara…“
kaže ona meni: „e, o tom paljenju ti pričam“…
nakon druge pive kažem da ću zapalit to o čemu mi priča za sedamdeseti rođendan… pozvat ću deset mojih ljudi, pit ćemo đintonik i pušit svašta cilu noć… zamisli, kažem joj, sutra u slobodnoj napišu: „predozirala se sedamdesetogodišnjakinja“… ala lipote!!!
pita hoće li i ona bit među tih deset pozvanih…
„naravno da hoćeš, nema mater sto sinova“…
ispije gutljaj, pogleda me preko sunčanih i promrmlja: „to je tek za dvi godine, zašto ne bi to slavlje napravila dogodine, zamisli naslova u slobodnoj: samo što je krenula sa 69 – alkoholizirana nn riknula od predoziranja!“
da se ponovo rodim – rodila bi najmanje troje, valjda bi jedno bilo normalno…
