Arja-More 22:22. Prijateljski remi.
Jo divote. More nikad lipše. Sunce taman da te osuši, a ne sprži. Inače maknen dugi rukav kad se makne ura naprid pa ga vratin kad se ura vrati. Sad ću bar dva dana kratke rukave poštedit, a duge ostavit u ormaru. Od 8 do 9 navečer, kratke gaće, kratki rukav i šetnja do luke pa do Bada. Kuće u kojima ima svitla moš na prste izbrojat. U Androta kafić prazan, petorica stranaca na vanjskom štekatu, nemaš s kin pivo popit. Brat Alan je u metropoli, kum Boban na potezu Split-Kaštela pa ovi put nije bilo ni gradela. To je jedini minus.
Sve ostalo je plus. Prija iz tinejdžerskih dana, purgerica škojarske krvi (i duše), s tetom gušta u moru u Žustovi. I dobro kaže – svaki dan 2-3 ure kupanja jer misliš da je zadnji dan lita pa tako iz dana u dan!
Oteglo se bablje lito pa nije iznevjerena tradicija da prije Hajduk promini trenera nego šta ja zaključin sezonu kupanja. Volija bi da Mislav prekine tu tradiciju.
Učili su nas da su tradicije tu da se ruše. Da im je to svrha postojanja. A opet, nikad neće sve bit srušene. Jer onda bi tu rič tribalo izbrisat. A tradicija je važna rič. Učili su nas da je bolje da umre selo nego običaji. Koji su sinonim za tradicije.
U nas nažalost (od)umiru i sela i običaji. Sela su nam iseljena i „trbuhom za kruhom” preseljena diljem dijaspore. Koja postaje sve brojnija. Pa bi jednog dana u Saboru mogli imat 140 zastupnika iz dijaspore dok će domoroci ostat na 5-6 predstavnika među kojima će možda bit jedna djevojka sa sela kao zaštićena endemska vrsta.
Da ne ispadne sve tako crno, jedan me prizor razveselija. U Banje čovik sta auton i puni moren dvi plastične kante. Jedan običaj još nije krepa. Kad se poberu masline, triba ih toćavat u moru. Da uje ne bude gorko ka ekstradjevičansko. Taj će rat, između ekstradjevičanaca i ovih šta vole razdjevičit masline prije nego ih stave u makinu, trajat duže od izraelsko-palestinskog. Šta je dobro. I to ne samo za Izraelce i Palestince. Dobro je za čovječanstvo.
Već četrdesetak godina čitan o podizanju razine mora ka posljedici globalnog zatopljenja, ozonskih rupa, otapanja glečera. Vjerojatno se o tome piše i duže, ali u vrtićkoj dobi nisan čita Slobodnu nego Mikijev zabavnik pa neznan. Pitate se kakve to veze ima s toćavanjen maslina u moru? Itekakve!
Tope se glečeri. Iz dana u dan, od jutra do večeri. Zimi kiše padaju. Liti se piša se u more. Dica bacaju kamenčiće, odrasli bacaju škovace. Grade se lukobrani, nasipa se na sve kraje i kantune, sade se bušotine koje tu i tamo potonu. Sve to diže razinu mora. Koje je, po predviđanjima znanstvenika, već tribalo doć pod moju teracu. A eno ga još doli di je bilo prije 40 godina.
Jedino logično obrazloženje za to je redovno godišnje šekavanje mora da bi se u njemu toćavale masline! Ako je ovi čovik danas išeka 50 litara, za samo jedan dan berbe, zamislite koliko se mora svake jeseni išekat mora da bi svi ljudi na svijetu potoćali sve svoje masline. Da nema ovih ekstradjevičanaca više bi se boja da će more prisušit nego da će mi poplavit podrum! Iako, ušćap je diga lipu plimu ova dva dana.
Ako je ekstradjevičansko zdravije za ljude, razdjevičeno uje je zdravije za planet! Neka nama i jednih i drugih…
