Moja pokojna baba znala je reći – da je na svačiji dimnjak doći, svega bi se nasluša.
Stvar je u tome da svi imamo nešto za sakriti i nešto čega se sramimo. Te stvari kojih se sramimo većinom nisu nešto velike, tište samo nas. Ne govorim sad o tome da ti je otac bio udbaš, da je neko nekog ubio ili da ti neko doma sluša Jasenovac i Gradiška Stara na repeat.
Nego – male stvari zbog kojih se sramimo. Iz izloga broj jedan biram priču iz djetinjstva. U petom razredu sam se sramila što mi nos, osim što izgleda ko kapula, pocrveni svako jutro dok na stanici čekamo školski autobus. Pogotovo kad je bura, dakako. Pa je jednog dana ta jedanaestogodišnja ja odlučila da će staviti materin puder na nos da se ne crveni kad izađemo vanka na odmor.
Ali ne lezi vraže, nije to bija puder, nego neko bež sjenilo. A kad izađeš vanka na buru, vide se i šljokice. Taj veliki odmor nikad neću zaboraviti. Makar, kasnije kad san čitala Sumrak sagu suosjećala san, iako tek djelomično ako ćemo pravo, s mladim vampirom Edwardom koji je cili blištija na suncu.
Većina nas je odgajana u nekoj katoličkoj vjeri di te drže za taoca bilo kakvih osjećaja, seksualnosti, ka da tribaš bižati od samog sebe cili život. Pa ako si još i žensko ajme meni. Stvar je u tome da s godima odrasteš pa bi treba skužiti da neke stvari nisu tvoja stvar, a neke su čiste gluposti. Ali avaj…
„Noge su im se skoro dotaknule“ pisalo je u jednom od komentara koji su pratili vijest o Sanni Marin, finskoj premijerki koja je bila na tulumu i tamo plesala, sama i sa drugim ljudima. Pokušavam se othrvati bombastičnim naslovima pa tjednima ignoriram cijelu priču. Žena je bila na tulumu. Pa što? Plesala je. Pa što? I onda sam pokleknula i pogledala strašni video.
I ja bi volila da znan onako plesati, baš je veselje viditi da se zabavlja, zamisli, iako je predsjednica vlade. Trebaš pomoći sebi da bi pomoga drugome. Triba voliti sebe da bi volija druge. Ako dođe do recimo nekog treskanja u avionu i triba staviti maske s kisikom, roditelje se savjetuje da prvo stave sebi maske da bi mogli u miru staviti ih dici.
Triba se maknuti iz kuće i napraviti nešto za sebe da bi posli bio bolji partner, roditelj, susjed.
Sanna je otišla na tulum. I onda je posli toga išla raditi. Neku administraciju u dva ujutro. Kako je rekla sama, „work hard, party hard“. Nije da je išla usrid lockdowna isti neku ribetinu u ilegalni klub u Slovenskoj. A kamoli da joj je muž (kojeg, zamislite, nema!) posli zva učiteljicu da posuši malom četvorku i upiše peticu.
