Jednom je Dino Dvornik bija na gostovanju na Stojedinici. Bija je neki tmurni zagrebački dan bez sunca, jutro, emisija uživo. I pita ga voditelj
– Dino, kaj ti je, ne izgledaš mi nešto dobre volje?
– A izgubija san takujin, kaže Dino.
– A kaj ti je to, pita voditelj.
– A to van je ka portafoj.
Nema više našeg dobrog Dina, nema ni Stojedinice, takujin i portafoj sve se manje čuju, a doša nam je i euro i svi ka da su poludili.
Moja pokojna baba je govotila briktaš, briktašić.
Imala je poseban novčanik za dokumente, pamuk svetog Šime, dikoju sličicu i papirnate novce, i taj briktašić u kojem su stajale novčanice za đir do dućana i sitne kune. Kad bi nas poslala u dućan uzeli bi taj briktašić i po kruv, mliko, novine. Ja još uvik iman Dr Martens žuti novčanik koji sad ima više godina nego što ja mislin da iman kad ne na brzinu pitaš.
Inače san onaj tip koji misli da pametno štedi jer kad uđen u kuću istresen sve kune u kasicu. Sad je najmanja vridnost novčanice 37.5 kuna pa to baš nije usputno I normalno da san se u zadnji čas sitila da iman još punu žutu kasicu kuna i u subotu navečer došla na šalter sklopu jednog dućanskog lanca.
Gospoja me pogledala s velikim podočnjacima ispod očiju, skoro većim od mojih. I rekla – ajme. Ja san rekla, ma znate što, nema veze. Iman još cilu godinu za prominiti ih. Ona je rekla okej. I onda smo se, naravno, zaćakulale.
Od prvi do petnaesti prvog dobila je gastritis, pila normabele, na prstima palca i kažiprsta skoro da više nema ni osjeta ni otiska – izbrojala je na ruke iljade kuna, aparati za brojenje su se pokvariti, dolazila je na posa uru ranije i odlazila uru kasnije, nije imala kovertice za novce… Eto, na primjeru samo jedne „šalteruše“ mogla san vidjeti kako sistem funkcionira i kako smo se za sve ovo „dobro pripremili“.
Na zadarskom autobusnom kolodvoru tih petnaest dana nije radija nijedan, ali niti jedan kafić jer im se nije dalo muvati sa konverzijama. U isto vrime, cijene su skočile za ne povirovati, plaće stoje iste, a neki ljudi su postali još malo veće svinje pa donosili na kavu novčanice od iljadu kuna i tražili vraćanje u eurima do zadnjeg centa.
Izmoždenoj gospoji na šalteru san rekla da joj je lipa suknja i da se odmori i naspava kad dođe doma, iako će još godinu dana po potribi brojati i minjati kovanice kune, a za sve prodavačice i prodavače, konobare, konobarice i ostale koji su radili u konverziji dva tjedna, nadan se da su sami sebi dali haj fajv i trgli barem rakijicu kad su došli kući. Za nas ostale nadan se da ćemo u svoje takujine, portafoje, briktaše i novčanike – imati što staviti.
