Ivanišević je udara lopticu za ko zna koji po redu drugi servis u meču, a moja prijateljica Dane i ja odgovarale smo Osnove likovne umjetnosti kod danas pokojnog profesora Travirke na prvom katu tada još Filozofskog fakulteta u Zadru.
Vezle smo odgovore na pitanja o geometrijskoj perspektivi, akvarelu i gvašu, o Zakletvi Horacija i Degasovim Plesačicama.
U prizemlju su, jušto ispod nas u referadi slušali prijenos finala Wimbledona na tranzistoru. Klime bilo nije, prozori su bili otvoreni, pogled nam je biža na Zadarski kanal i otoke dok smo balansirali između Michelangelovog Posljednjeg suda i odluke suca o tome je li bio aut.
– Čekajte čekajte – reka bi profesor šireći ruke pred sebe dok ne čujemo što je odučija… – Dobro je, ajmo dalje.
Rafter se nije da, a nismo ni mi. Dani je u nekom momentu dok je odgovarala ispala žvaka. Iz usta. Na stol. Posli je taj detalj posta neizostavan u sićanju na taj dan.
Višesatno odgovaranje je išlo prema svom kraju, a meč lopte su postajale nešto za što smo sve manje virovali da može doniti kraj beskonačnom meču. Držale smo se prstima za rubove drvenih sidalica kad je puka zadnji as. A onda je nasta urnebes.
Najprije od gospođa iz referade od kojih smo dotad mogli čuti i koju sočnu psovku, a onda od ljudi na hodniku. Možda bi vikali i ljudi iz vanka, ali njih jednostavno nije bilo. Ko nije radija (ili odgovara na ispitu) bija je isprid televizije, u tom trenu već skačući, ljubeći ekran, priatelja, muža, ženu, dicu ili konobara.
Cupkale smo nogama u sandalama čekajući upis ocjena, rukovale se srdačno s našim divnim profesorom i istrčale vanka u dan slavlja, nazdravljanja, pivanja i skakanja.
Meč san posli pogledala iljadu puta. Bi li volila da san ga gledala u prijenosu? Ne bi. Nisan ja osoba ni za penale ni za meč lopte, nije da ne gledan kad mogu, ali evo, ka navijačica Milana nakon Istanbula 2005., recimo samo da više penale ne gledan ni kad mi brat igra mali nogomet na turniru u Briševu.
Dvaist godina kasnije traje Svjetsko prvenstvo, moj sin ima godinu ipo i nastojimo mu ne paliti televiziju. Činimo iznimku i gledamo utakmicu s Marokom… On je se sigurno neće sićati, ali mi ćemo se sa osmijehon sititi da je usrid utakmice donija daljinski da mu pribacimo na crtani. Pričat ćemo mu to kad naraste, a dotad se nadamo da ekipa iz Katara ima bolji scenarij.
