već sam pisala u Trafici kako nikada nisam odgledala ni jednu nogometnu utakmicu, kako mi to nije nešto kada guraju balun s jedne strane na drugu i uguravaju ga među branke… dobila sam pregršt vaših komentara, kao koji k… se javljam ja od stogodina, šta serem, kome pišem ovako nepismena i zašto, zašto pokazujem jezičinu dužu nego u krave rep, ko me je pustija u trafiku da ih sramotim… i onda stiže jedan komentar koji mi je, recimo, promijenio način razmišljanja…
piše, meni nepoznati, Jure Prusac: „to sto sve pise malin slovon jos bi joj i oprostija al Hajduka sa malin necu nikad“
ja mu odgovorin: „oprosti mi, oprosti, nije do mene ko do boga…na tipkovnici od kompa ispala mi ona tipka di se pritisce za velika slova, mogu sad tipkat samo mala…evo, obecajen da cu od sada hajduka pisat podebljano, ukoseno i razdvojeno – te tipke iman na tipkovnici…jel mi oprosteno ? plizzzz…“
kaže Jure Prusac: „aj neka ti bude, al ovo ti je zadnje upozorenje, zuti karton!“
to što mi je Jure oprostija učinilo je da više nikada Hajduk nisan napisala malin slovom (tipkam na mobitelu gdje imam velika slova), i svaki svoj stand up završavam sa HŽV… naučio me je da ne moram gledat utakmice, ne moram volit balun, ali moram poštivat prgavu familiju…
od tada do danas, nisam je samo počela poštivat, zavolila sam je… cilu prgavu čeljad koja nije uvijek onakva kakvom bi je ja htjela… ali moja je – i tu stavljam točku… moje volin, uvik i zauvik… i čuvan leđa šta god da se dogodi…
jučer se u mom mistu odigrao drugi najveći događaj ove godine (prvi je bio besplatni bakalar na rivi) – upisivanje novih članovi Hajduka, danima Ploče bruje o tome…
stala sam u red, sedamdeseta mi je za vratom, čekam iako kolina bole za popizdit (napominjem da bakalar nisam čekala!!!)… ispred mene mnoštvo, ne moš ne vidit prgavost, to isijava, to svijetli, to te pridržava, oslanja se na tebe, snaži te… postaneš dio mase, zaboraviš bolove, ispraviš kičmu i čekaš…
kažu mi: „ajte vi isprid nas“, ja kažem: „dok me moja kolina drže neću priko reda… za Hajduka ću stat u redu dok ne molan, a ako vidite da padam dogurajte me do stola di se daju članske iskaznice, dajte im moju osobnu, recite da plaćam po povlaštenoj cijeni jer sam 65+, i vodite računa da me slučajno niste pokopali bez Hajdukove članske“…
pitali šta pijen, rekla đin tonik, donili mi…
vidiš prgavcima u pogledu da me vole, kažu: „a kako je to lipo da i vi tako stara volite nogomet i pratite Hajduk“…
kažem im: „ne volim nogomet, ne pratim Hajduk, ali ovakve familije ne postoji na svitu, od danas i ja postajem prgava baba najbolje čeljadi ikad“…
stigao i drugi đin tonik!!!
radi nekog Jure koji mi je jednom oprostio malo slovo, postala sam danas najprgavija baba Ploča, ne moraš voliti nogomet, ne moraš znati igrače, ne moraš ići na utakmice – ali moraš zavoliti svaki atom od kojega je ovaj klub satkan, jednostavno – moraš, jer te to čini boljom osobom…
to su moji ljudi, moja snaga, moja nova mladost!
ja ću trajat dok trajem – samo HŽV!
