i ovaj put se meni prvoj pripišalo u autu… i sada sam, do prvog odmorišta, slušala kako su mi sfinkteri totalno u kurcu, da sam stara i da šta koju pičku materinu pijem kad stalno pišam…
znak za gospu od puta, žmigavac, skrećemo desno, u pola parkiranja trčim na wc… wc isprid mene ograđen sa svih strana željeznim vratima, pokušavam ih otvoriti, ne daju se, zaključana, aha – vidim neka žena prolazi kroz rotirajuća vrata meni slijeva… ja za njom, ne daju se ni rotirajuća, ni tamo ni vamo… pogledam – piše: ubaci 5 kuna…
stisnem sve u sebi, trčim do ćere i vičem s deset metara udaljenosti – vadi pet kuna, brže, brže… ona laganini za novčanik, daje pet kuna, pizdim i trčim nazad… ubacujem i bočno stajem u rotirajuća, ona se okreću, napokon ulaziiimmmm u strogo čuvani pišaoni prostor… gospe draga pomozi mi da se još samo sekund strpim i da se ne prolijem po gaćama…
dok pišam za pet kuna, mislim se – eeee, moja gospe od puta, zar se ovako dočekuju starice koje ti mala potriba dovede na put… nije to u redu, barem bi ti tribala znati kako je biti star… srića u nesrići je da me nije potrala velika potriba, vrućine su pa se i ne vidi da sam se napola spišala, tragedija bi bila da sam se napola usrala u ovom paklu…
vraćam se, moji zasjeli za stol, naručili piće, ćer mi pokazuje račun, ja joj govorin: ko je naručio neka i plaća, ona mi prstom ponovo upire na račun, ja stavljam druge očale i – ne virujen svojim duplim očima…
ovdje se, uz gospu od puta, može pišat i srat i na barkod… dobijete uz piće besplatan barkod, triba ga samo skenirat na ulazu u wc, pored one rupe za 5 kuna i ulaziš… znači, ko oće pit može i srat, ko nema para za piće nek čučne i boga moli… pas mater…
pogledam i vidim starca sa štapom koji se bori sa vratima, gura ih svom snagom, ne daju se… netko mu govori da ubaci pet kuna i uđe u rotirajuća vrata, on govori da je ubacio i da mu se nisu otvorila… uzmem ja ovaj naš barkod, odem tamo i pritisnem ga na skener, otvore se rajska vrata, uđu – i čovik i štap…
i tako ja, ispijajući svoju ledenoslatku pivu, sa bar kodom isprid metalnoželjezno ograđenog weceja, počela propuštat potrebite… ko je god tija uć ja bi mu pritiskala barkod i puštala ga… ljudi bi ulazili, pogledom zahvaljivali, i meni se, barem na po ure, činilo ko da sam ja gospe od puta koja putnicima namjernicima olakšava put do kuće…
onda su mi moji izdaleka vikali da se još jednom popišam i da krećemo…
tila sam kopirat i ovdje stavit barkod da ga ljudi imaju ako putuju mojom putanjom, međutim – sad vidim da vridi samo dva sata od izdavanja računa… šteta!
ja sam ipak zadovoljna jer sam, barem na po ure, pomagala ljudima u malim i velikim potribama – ko prava gospa od puta…
