– Oćel bit što od te janjetne?! Pita me nekidan šofer kad smo busom punim turista s Krke krenuli put Zadra. E sad, duboko u sebi nekako sam svjesna da je vjerojatno falija jer ja neman u vidu nikakvu janjetinu iako je Vela Gospa i sva normalna čeljad je sebi osigurala prijatelje u mistima di se slavi Gospa i sad se mogu slikati jer ja nisan, ali isto ajde, zanima me, ne želin odustati olako. Pa se ispravim, pročistin grlo i kao priupitam:
– Janjetne?
– Janjetne nego što, pa jesmol se tako dogovorli il nismo.
Gledajte ljudi, ja iman dite kojem odjednom rastu četiri zuba i spavanje je lijepa stvar i rado je se sjećam. Noći su nam divlje, prolaze u zabavama s pjevanjem i pucanjem (živaca), ali teško mi je bilo pomiriti se s tim da je doktorica Demencija već pokucala na vrata i da san zaboravila tako očitu stvar ka što je janjetina.
U ciloj stvari pokušavam zadržati optimizam jer janjetine očito ima, tu je, nema veze što su moje spoznaje o njoj iščezle.
Zanemarit ću sad činjenicu što san ovog šofera u životu personalno vidila jednon, a upoznala taj isti dan, janjetina connecting people, idemo dalje nevinim pitanjem u formi jednog samoglasnika:
– E?
– Pa ti samo rec di da dođen i jać doć tamo di smo se dogovorli.
Bog te vidija. Zna li moja voljena osoba za ovo? Jesan li u međuvremenu počela isti janjetinu s drugim ljudima iza njegovih leđa? Ma ne, to bi bilo previše čak i za jednog bodula koji će uvik prije uzeti skušu. Ali s janjetinom se ne šali. Ne bi bilo fer.
Iako…
Imala san jednu situaciju, ima tome skoro deset godina. Vraćali smo se sa regate s Dugog otoka, krenuli smo prije nego što san se ja probudila. Čula san razgovor iz kabine, kapetan je predložija da stanemo na Kornate na janjetinu, svi su to podržali, a ja san se zadovoljno smijuljila zamotana u lancun škiljeći kroz mali prozor u nečije noge na bandi.
Kad san se probudila vidila san da jedrimo prema gradu i upitala – a janjetina? Predomislili su se. Ne znam zašto, samo znam da sam ostatak dana moćkala kruv upaštetu i suzila držeći se za sartigu.
Ne moš brate duploj vlajni reći da ima janjetine pa da je nema, i zato sad nisan tila odustati, demenciji i mogućoj sramoti unatoč. I zato rekoh:
– A moremo di oćemo, igrala san na neutralne odgovore.
– Aj čekaj malo, reče on. Napetost se mogla rizati nožon za pršut. Uto se okrene prema meni, izvadi slušalicu iz uva i kaže:
– Iden kod kolege u Vrpolje na janjetnu, mi moremo neki drugi put, štajaznan, nasmije mi se s nelagodon i slegne ramenima.
Što da van kažen, ovaj put ni paštetu nisan imala.
