Nekidan san čitala da je jedno istraživanje pokazalo da je u pandemiji i nakon nje zbog psihičkih smetnji pomoć potražilo triput više žena, nego muškaraca.
Anksioznost je, u većini slučajeva ovdi prisutan problem, oprala puno više žena nego muških.
A zašto?
E pa sve počinje od gledanja u mobitel. Ja to upravo san radin jerbo pišem kolumnu u deset navečer škiljeći na jedno oko dok dite spava kraj mene, pa ću onda i ja pasti u onesvist kraj njega.
Daklem, radi se većinom o nešto mlađim ljudima, ne baš generaciji naših roditelja.
I sad, dok su muškići u mobitelima uglavnom buljili u guzice i sise, igrali igrice i šerali smišne memeove po društvenim mrežama, ženskice su stavljale slike sebe sa gorespomenutim sisama i guzicama na društvene mreže i – brinule oko toga što će drugi na to reći.
I tu je problem.
Pa je li mi ko lajka. Pa ako je ko je, i je li on. Pa koliko ima srca od ukupnog broja lajkova. Pa što je mislila ova kad je stisnila smajli koji se kleberi? Je li tila stisniti srce pa joj je kliznija palac ili joj je stvarno nešto smišno?
A što bi joj bilo smišno? Moja bedra u ovim trapericama možda? O bože mili, debela san, što nisan stala isti dok mi je bilo vrime? Hešteg u glavi #stokiladobožića.
Uglavnom, to je jedan od scenarija. Anksioznost je kuja koja bi jedva čekala ovladati našim životima, to znaju svi koje je barem jednom dotakla.
A kad smo najranjiviji, udara tamo di stigne i di smo najmekši. Ljudi znaju reći da mi se baš blago kako mi je lipo sve jer su vidili na fejsu.. A ne znaju kakav se kaos krije iza neke savršene slike.
I da mi je feed možda jedina uredna stvar u tom momentu u životu.
I kolika je gomila šporkog suđa samo pedalj od slike savšenog doručka.
I koliko sjeban može biti dan na kraju kojeg sam objavila sliku najlipšeg zalaska u svemiru.
I koliko je puta neka ful sritna slika stavljena tu samo kao kontrapiz nekim teškim bremenima na umornim ramenima.
Oću reći, društvene su mreže neki privid realnosti, neki fejk standard kojeg guramo do granica pucanja dok nam se ne obije o glavu, ili pretvori u onu gorespomenutu kuju.
Bitno je na kraju dana da samo prema sebi nismo vuk ni vučica ni kuja.
A šjor Rubens bi na sva naša bedra i štumčiće polumasne reka: ajde sestro, nisi ti debela, samo si rođena u krivo vrime.
Do idućeg čitanja, veseli i zdravi bili, sami sebe masu volili!
