Zvoni mi telefon, zovu me moji Bročoni.
Aj skupi oca od kuma i baci ga na trajekt.
Kad?
Odma! Čovik friško operiran, poslalo ga doma i ima trajekt za 20 minuti. Je moš, nema ko?
Oću…
Ali jedino da poletin. Hm.. Gužva je od Autohrvatske…
Iden, ne brini.
Aj molin te.
Gas i pičin na Firule, smišljan rutu kuda do doli. Pada mi na pamet da san triba uzet motor, jedino tako je izvedivo za stić.
Stižen na glavni ulaz. Je no ni? Ni no ni…
Ide stari, lagano gazi ali se vidi da ga boli. Ne da se, baca malo na moga Brku. Samo, nima Brke…
Kaki si?
Će ćiniš?
Dobro je. Gužva, kaos, ne dan se.
Oćemo prispit?
Moramo!
Jurimo Dubrovačkon, pa na tvrđavu Gripe, pa kraj Brodomerkura u krivi smjer i u Zagrebačku. Nema dalje, a vrime curi. Došli do semafora na Biskupovu i ni metar dalje, a svitla se minjaju ka u disku.
Ajmo ovako: idemo kraj Biskupove, pa na feratu sa krive strane i pješice prisić kolodvor do trajekta, a? Daću van ruke?
Dobro si se sitija! Amo.
Stajen najbliže šinama i krenem izlazit, a on meni: ‘Sam ću priko, viruj mi, mogu. Naplati?’
Plaćeno je, iden s vama.
Ni čut!!!
Odlazi, pažljivo gazi priko šina i maše mi, ka, fala mi, a ja sam sebi kako san loš…. Gledan ga i duša me boli, sitin se svoga ćaće…
Dobijan poruku da je uspija stić i da mi puno fala. Meni drago, stojin u gužvi, svira Oliver na radiju… Obaša san sva mora… Mislin se kako vanka gradovi imaju žute trake za buseve i taxi i vozila za hitne intervencije, a mi šipak.
Jedan Palermo, di svi voze svojim putanjama, rutama i izmišljenim trakama, bez kaciga, krivin smjerom – u tom kaosu poštuju žutu traku.
Jednog dana! Jedne godine će i naš svit stić na svoj otok bez avanture.
Jednog dana!
by Travis
