Jutros me volja. Velika me volja za radit ali nima vožnji. Ne preostaje mi ništa nego zlostavljat kolege svojim optimizmom, ne mogu oni bit mrzovoljni koliko je mene danas volja. Udrija san po njima iz teškog naoružanja najranije kad mi nisu dali izbora.
“Jedan je zavidan na sina, onome je lakše izbit zube nego kunu a ovi je atleta u šezdesetima. U kakvu san ja kašetu brokava upa”, lagano se zagrijavan jer pristižu i ostali, past će opasno ruganje.
Spasija ih je poziv.
“Oš se vraćat?”, zajebaju.
“Oćete bit tu? Ako ste tu oću”, sidan u auto i odlazin.
Na Skalicama ulazi stariji čovik i energično pozdravlja:
“Zdravi bili!”
“I veseli! Kuda?”
“Vodi me kod onog mog ludog likara. Na glavu mi se više popeja.”
“Firule ili vojna?”
“U rodilište”, smijemo se oba jer znamo koja je zgrada priko puta.
Pozitivna ludost ispunjava auto:
“Sinko… je li ti znaš da je on mene operira ima osamnejst godin ili devetnajst, sad ne znan više… Koja je ovo godina?”
“Slabo van brojin.”
“Aj ne zajebaji nego me saslušaj. Taj moj likar je stvarno napravija odličan posal. Vidi me – ka mina san, a on popizdija pa me naručuje svako malo na kontrole, pretrage uvik neki kurac.”
“Šta oće šolde?”
“Opet zajebaješ ti mene. Nije on takvi čovik nego je pedantan. Biće san mu puno drag.”
Dolazimo isprid onkolgije zdravi barba izlazi i ronza on svoje: “Oli nisan moga na ovi lipi dan ić u ribe…e…”
Mislin se u sebi kako je dobar dok odlazi i prisjećan se još jedne dobre vožnje baš sa ovega mista…
Izlazi čovik iz zgrade, ide prema autu, boja kože ga izdaje u kakvom je stadiju bolesti ali na prvu mi je nešto čudno. Ulazi, krećemo i svatin da jede jabuku. Slistija je jabuku i gledamo se u retrovizoru.
“Šta je? Šta me gledaš?”
“Ma dobri ste, imate apetita. Uglavnom nisu dobro kad izađu otamo.”
“A to. Mislija san da si od onih šta zinu i bulje.”
“Ma je…”
“Moran ti se pofalit koja san budala jučera ispa. Doša san ti doma i pravin ti se važan posli ručka, pitan ženu da mi da a ova rekla da može.“
“E?“
“Nisan ti moga cilo popodne izać iz kuće. Satra san se.”
by Travis
