prošle godine, nekako u ovo predblagdansko vrijeme zazvoni mi mobitel, predstavi se gospođa ta i ta iz vumns cluba tog i tog…
traži od mene i mog gitariste zatvoreni nastup, nudi prijevoz i smještaj u hotelu sa 5 zvjezdica, gužva je u hotelu i na žalost nisu mogli rezervirati sobu za njega, ali u mojoj dvokrevetnoj ima pomoćni krevet, pa ako mi ne bi smetalo da je sa mnom i dali bi mi tolkoitolko love za taj nastup… upitah: jel se vi to zezate sa mnom, ona kaže: mi smo dobrotvorni klub, ne možemo ponuditi više… tajac…ujedoh se dvatriput za jezik, niko mi nikad nije nudio tolku lovu!… čujem sebe kako govorim: ok, pristajem, misleći u sebi šta je to zatvoren nastup…
za te pare nastupat ću i otvorena i zatvorena!
pitam gitaristu oće li sa mnom u dvokrevetnu sobu u hotelu najnajnaj, svira se zatvoreno i dobit će tolko love… on kaže ništa te nisam razumija al neću s tobom u krevet, ja budaletini objasnim da ima pomoćni krevet, onda on kaže meni – ionako me ubi dosada, ajmo…
hotelski čovik mi iščupa putnu torbu iz ruke i krenemo liftom na drugi kat… sve polizano, ni truna prašine, lagana muzika, propadaju noge u debele tepihe, osvježavajući miris… uđemo, čovik od hotela spusti torbu, otvori zavjese, prozore, pokaže di je krevet, di je frižider sa malim pićima, di daljinski, di ovo, di ono… jedva smo ga izbacili iz sobe, moga je odma skontat da mi nemamo love za napojnicu…
kaže ovaj moj: kaću svirat,
za dvi ure, kažem ja,
iden ja doli nać štagod za priko noći, kaže on i nestane…
izvadin svečano i čipkasto na vješalicu i malo prilegnem… divan krevet, prevari me san, probudi me lupanje na vratima, otvorim, uleti jebivjetar, ajmo, čekaju nas babe, neću ti noćas dolazit, ja san sebi naša di ću spavat – kaže…
dobili smo pljuc na srid ogromnog bilog, dubokog pjata za početak večere… nit imaš šta rezat nit imaš šta nabost… koji kurac!!! drugi pjat, poluplitki sa malo zelenom, malo narančastom gustom vodicom, po sridini ki mačem razdvojeno… lipo za vidit, ža mi bilo to mišat i kečkat, tako da sam najprije izila zeleno i onda počela ist narančasto kad kaže ova šta me je zvala – možete vi sada otvoriti večer sa nečim veselim…
stužilo se meni nešto u duši dok gledam njihove frizure, šminke i ista napuvana usta od glave do glave, ko da su sve sestre blizanke… sigurno sve idu u istog plastičnog, koji je član mens cluba i u iste frizerke, članice vumns cluba koja im ugrađuje frizure… imaju po sebi porazbacanog nakita da bi mogle tri kata hotela rasvijetliti da evo sad nestane struje…
stanem na podij, blečak sidne na stolicu, krenemo…
odmah skužiš da one imaju svega na svitu šta se može kupit parama, al nemaju smija… smijale se do suza, vadile maramice sa paškom čipkom iz crnih, malih torbica i šnjima skupljale suze i poneku trepavicu…
nakon po sata pauza, opet sidamo za stol, opet jedemo malo sa sredine pjata, ispotiha ga pitam di će on noćas, kakvu je to flundru naša, on će meni da me boli kurac di će on…
završi zatvorena, ja se naklonim, one skoče sa stolica, grle me, niko ne slikava tako da ne moram sakrivati da mi fali gornja trica kad se smijem, konobar mi nosi ogroman buket cvića… sve na nivou, ja ko omađijana, sritna… napokon, sa bilon kuvertom u desnici opraštam se sa ženicama i krećem u svoju sobu, ovi moj olinjali roker me na recepciji pita svoju lovu, kaže ide nać nešto normalno za izist, uturi mi gitaru, kaže da će ujutro doć…
mene, cviće, gitaru i bilu kuvertu lift odveze na drugi kat…
ovih dana trebale bi me ponovo zvat, jedva čekam zatvoren nastup kojim će mi drage, vitke, gladne ženice otvoriti vrata mesnice, pijace, ribarnice, slastičarnice…
meri krisms end hepi nju jir
