krajem prošle godine poplavila mi je kuhinja… trka, frka po podrumu, susjed jedva zatvorio ventil… kada smo sanirali poplavu kaže hitno zvati majstora radi zamjene ventila…
tako se utočila voda u moj stan, a sumnja u moj život po pitanju količine bogova…
zovem ljude koji su mi prije desetak godina ugradili taj sat, isprespajaju me tri kruga po centrali i na kraju spoje sa gospodinom koji zna da to nije glavni sat za vodu ispred zgrade nego unutarnji sat, dakle, stvar pričuve…
zahvalim se, nazovem predstavnika pričuve… ljubazno mi da broj mobitela njihovog vodoinstalatera radi dogovora…
tada počinju moje noćne more, moja živciranja i muke po tlaku… i gornjem i donjem…
kulturno dogovaram pa dogovaram, ne reagiram burno, to mogu i sutra… svjesna sam da spadam u kategoriju bivših ljudi, dakle – umirovljenica sam, kategorija koja je odradila svoje i koju velika većina niti ne sasluša…
zvala, pisala poruke, molila, kumila, klečala… uzalud… dobila pregršt suosjećajnih obećanja, doći će „s nedilje“… tjednima čekam u stanu…
pred Uskrs sam uzvisila ton, rekao je da ga zovnem iza Uskrsa i da će mi reći kada će doći… nazvala, blokirao me…
tek tada sam se usudila napisati mail stanoupravi… objasnila i zamolila da mi pomognu, da sam izgubila san jer se bojim nove poplave, te ako ni oni ne mogu na kraj sa svojim vodoinstalaterom neka mi napišu što mi je raditi… novce za popravak sata za vodu nemam…
stiže mail od stanouprave… kontaktirali su vodoinstalatera i doći će popodne… hvala, hvala, hvala…
nakon čekanja do kasno u noć, napišem sms vodoinstalateru (pazi vraga, odblokirao me je!): „više te ne mogu čekati, na izmaku sam snaga i zadnji put te preklinjem da ne dopustiš da ventil bude uzrok izljeva krvi na mozak“…
nazvao me je (srijeda navečer), vidio je sms ali nema vremena čitati ga i neka zovnem „s nedilje“… rekla sam da ga više nikada neću zvati…
ujutro napišem mail stanoupravi i kažem da nije došao, da sam stvarno na izmaku i snaga i živaca i života i…
odmah dobijem odgovor da budem popodne doma, on mora doći popraviti i sanirati taj kvar…
nasmiješim se u sebi i odgovorim: hvala
u 16,15 zvoni mobitel, pita jesam li kući… dolazi, pokazujem mu gdje je sat, on zatvori vodu ispred zgrade, siđe u podrum, čučne u 16,18 sati i u 16,25 kaže: „evo, gotovo je“…
sedam minuta rada odnijelo je sedam godina moga života… mlad čovjek, poletan, pun snage… koliko li je to na duši umirovljenika do njegovog umirovljenja…
napišem stanoupravi: „hvala vam od srca što obavljate svoj posao kako treba, takvim svojim postupcima bivšim ljudima vraćate dignitet“…
ima li boga i kontrolira li on što mu rade vodoinstalateri…
