ko to more platit
niko, nikad, nikako
i ove godine, na „močvari“ se održava malonogometni turnir „ko to more platit“…
o nogometu ne znan ništa osim da ovi ne vole one, da oni ne vole ove i da ja ne volin ni ove ni one…
ja ne bi bila ja kad se ne bi pačala u ono u šta se ne razumin…
moja taraca gleda drito na nogometni teren, dvadesetak metara zračne linije… oznojeni homosapiensi, na ograđenom prostoru, trču doli, trču gori, drugi dio homova sidi u stolicama… onda nekome nešto uleti, krene kolektivno svršavanje i trčećih i sidećih, ovi na stolicama se uz tarzanovski krik vinu u zrak, budu u zraku jedno vrijeme sa rukama dignutim visoko, visoko i onda se stropoštaju nazad, a ovi koji trče nastavljaju trkat sa krikovima izatrka…
jedan hom ima mikrofon, punim, iz dubine, urliče: kafe bar tajitaj bravoooo…. goollll… kad on krikne, svi se ukopamo na mistu, zavlada sveopća tišina, božemiprosti isto ko kad je tito umro… uz završni krik izvadi mikrofon iz jaja i kaže: ovo na desno u plavom sa crvenim (nejasno ščim) su moji dečki iz kafebara togitog, bravoooo dečki…
onda krene ili mišo za sreću i radost, ili tompson pomete s vitron ili sevka sa paloma blanka, nera, crna, bila ili košulja plava, dakle, kad neko nešto akumulira opiče jednu od četiri nabrojane pisme tako jako da se trenutno ugasi sjaj svake zvizde ponaosob… godinama se vrte samo ove četiri pisme, godinama, godinama… ??? ja bi apelirala, ako znaju kako, da stave još koju pismu, pa da se minjaju u veselju kad neko nekome u(l)tra…
muški se igraju od 20,30 do 23,30… i neka se igraju, ko još liti spava u ta doba… penzioneri su gori od komaraca, njima svaki kurac smeta… žugetaju da ne mogu bit u stanu jer im se zidovi tresu od galame, a moraju ujutro prije šest čekat isprid trgovine da kupe frtalj friškog kruva i jogurt, da im pička materina…
počeli žugat i ovi koji rade… da mi je znat zašto oni grakću, oni će dobit plaću spavali, ne spavali…
nakon što se izgase reflektori oko 23.30, sve ono što policija danju hapsi po cesti i privodi, nastani se (bez policije), na malonogometnom terenu ispod moje tarace… to se veseli, piva, šmrče, trče, kotrljaju boce, bacaju lopte…
jutros oko tri ure dite plačljivo kaže: ćaća ajmo doma
ćaća kaže: evo saćemo
u četiri napokon mir…
u pet do pet kreću jebene ptičice cvrkutati na sav glas…
a i meni svaki kurac smeta… baš… fuj penzioneri…
