Rituali su nešto što nas prizemljuje, smiruje, obuzdava, opušta i, pretpostavljam, usrećuje. Ja ih, nažalost, nemam puno, a prvi i glavni razlog je taj da ne pijem kavu pa s tim puno toga pada u vodu. Ne dižen se u isto vrime, ne iden na posa u isto vrime, pišen u različito doba dana, nekad uopće ne doručkujem… I zato zavidim svim onim filmskim likovima koji jedno te isto rade sveki dan, od ekstrema u zatvoru u Shawshank Redemptionu do svake “working girl” u filmu iz osandesetih koja ujutro sprema tost i lakira kosu.
Otkad smo se razmnožili dosta šetamo, idemo u parkove, guramo kolica, bacamo kamenčiće na plažicama… A ponekad su te šetnje subotom ujutro. Subotom ujutro je špica. U Zadru je to posta društveni fenomen i zadnjih bome ako ne i dvadesetak godina posebni su rituali spremanja.
Od osan ujutro frizerke razvlače pramenove kose, rade valove, pramenove, tapiraju i ravnaju, a sve kako bi šinjorine i šjore zablistale na špici i kad ih neko pita da kažu – to nije moja šauma, to san ja!
I sad tu dolazi do jedne stavke, a to je slikanje, fotografije. Zumiranje. Poziranje. Jer nema baš puno smisla sav trud, ako nećeš izaći na fotogaleriji lokalnog portala. Fotografi su u Zadru svetinja i nakon toliko godina razvila se nekakva vrsta simbioze između modela i lovca, nekad se čak i čuju na poruke pa kolegi recimo dođe: “Kasnin danas, ovaj moj nikako da se vrati iz spize” ili “evo me na četri kantuna, di ste??“. To je postao jedan standard i vjerojatno će se održati još dugo, iako nove generacije ne brinu baš za fotogalerije, nego se u majicama s kapuljačama i slujama u ušima samo iz ljute potribe subotom ujutro prošetaju po gradu. Nema veze, cili ovaj performans jedne generacije zanimljivo mi je pratiti.
E a znate ono kad idete upaliti kameru na mobu kojeg držite u rukama dok sidite na kauču, pa se upali pridnja kamera pa Bože mili toliko straha i šoka ne pritrpiš cili dan, izgledaš ko Jabba the Hutt iz Star Warsa. Posli nekog vrimena se smiješ, ali ne odma.
Nakon sto godina u novinarstvu i skoro isto toliko snimanja di pomažeš ljudima da poziraju, da gledaju u kameru, da pokazuju prstom na misto di se nešto dogodilo, (ali i dalje gledaju u kameru), mogu blagonaklono prema sebi zaključiti da znan sve o slikanju i poziranju, ali često za sve druge osim za sebe.
Uglavnom, prošli vikend moja voljena osoba, dite i ja izašli smo na slici koju vidite pod naslovom “najbolji par subotnje špice“. Ne znamo ko su ovi livo.
